Дуго већ и пуно размишљам по чему се то млади људи у Врању највише међусобно разликују? По средњој школи или факултету коју изаберу? По количини новца који могу да потроше на нове патике или јакну? По фудбалском тиму за који навијају? Или по музици коју воле? По боји коже, политичкој припадности, биоритму…? Сматрам да је осећање одговорности оно што младе људе опредељује, дакле бити или не бити одговоран, а тако понајвише и разликује једне од других. Бити одговоран не значи на сва звона причати о својим квалитетима и манама других, већ стално и пуно радити на себи и сопственом развоју. Смисао одговорности младог човека није у плати коју захтева за свој рад, већ у позитивној промени коју у својој околини тежи да оствари.
Одговорност не подразумева сталне конфликте са онима који мисле другачије, већ спремност да се различитост сагледа и да се о њој озбиљно промисли. Одговоран млади човек/жена ће дигнуте главе истрпети сваку критику и делањем показати да није оправдана. Тако, на једној страни имамо оне младе који се гласно и често буне против свега: држава није добра јер им не даје посао, а таман посла да га сами за себе створе; ако посао и нађу, онда шеф не ваља јер није обезбедио већу плату – нема везе што немам адекватно образовање и радно искуство, ЈА сматрам да мој рад вреди више; онда, не ваља град, јер нема шта да понуди, а на предлог да заједно нешто радимо и градимо, слежу раменима на питање: шта конкретно? Богу хвала па има и оних младих људи који су другима инспирација, који својим речима и делима подстичу околину да се креће и мења, увек напред и увек на боље.
Можда их на први поглед не разликујемо, јер нису ни најлепши, ни најбоље обучени, можда немају све петице нити планирају да заврше факултет, често носе неку тугу у очима, понекад су, верујем, и гладни… Препознајемо их по томе што су свесни себе и света око себе, што дубоко осећају све његове мане и ако их не разумеју баш увек. Издвајамо их по томе што се не стиде се да кажу „извини“ и „хвала“ кад треба и што никада не престају да уче. Они су покретачи и енергија сама, они су живот какав треба да буде. И они су најбоље што овај град има и што може понудити свету. Крајње је време да и сами будемо одговорни пред собом и пред њима: створимо им услове да не пожеле да оду, већ да тај велики, далеки, шарени свет доведу у Врање.
Јована Милић
