Један потресан стих

“у ад ми се свијет претворио

а сви људи паклени духови.“ (Горски вијенац)

NjegosУ чему је потресност ових стихова? Зашто су он тако максималистички? Владика Његош не каже да су му паклени духови , рецимо, Турци или потурица, па чак ни Латини, него сви људи, а свет се у ад(пакао) претворио, “он је состав паклене неслоге“ каже у једном другом стиху Његош.

Пишућу из перспективе Истраге из 18. Века, он помало говори и о свом времену и о свом личном доживљају, а ми говорећи о његовом времену, кроз њега, помало, говоримо и о свом.

У она доба, Његош је био незадовољан својом околином којој се чудио питајући се јели то народ косовски или разбојнички? Толика осветољубља и међусобне одмазде терале су га на једну врсту онтологије, онтологију “паклене неслоге“. Али све то не беше само раван социјалног, психолошког, па и менталитетског. Његош је осећао дубље, Његош је видео више. Непрестани сукоби, ратови космичких, па и надкосмичких размера потресали су његово свешироко срце које је имало осећај божанског, а које је умело да понире и до ђаволског.

Он је тај пресек видео и у оној већ поменутој равни: социјалног, психолошког и менталитетског. У историјској борби Крста и Луне, у племенским разрачунавањима, у свему томе је видео паклене духове и сам свет као пакао, као борбу непрестану. Зато су ови стихови тако ужасно потресни. “Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан.“ Све прожимају немири и неспокојства.

Када читамо ове стихове као да описују данашње време. И издају, и сукобе, и разрачунавања, и освајаче, и борбу. И као да многе ближње и многе туђине видимо као паклене духове, а свет овај као полигон неправде и лажи, где никаква Истина не може изаћи на видело. Или бива потиснута или бива исмејана. А лаж се шири и шири. И борба је опет непрестана, мучна и наизглед узалудна. Само наизглед, јер све је могуће свемогућем Богу. И да се ђаволски духови претворе у анђелске и да после дуго немира наступи време мира које у Литургији од Господа увек молимо и тражимо.

Свако време носи своје бреме, своје искушење. Ђаво увек нови облик искушења нуди прилагођавајући га тренутним људским потребама. И то је једна од универзалних порука Владике Његоша, јер то је мамац ђаволски: увек човеку треба хлеба и да преживи, да претекне. А то мисли да може остварити само нечасно и на нечастан начин. Али Владика то не види тако, он само види да “нада нема прво ни у кога до у Бога и у своје руке“. Часном и поштеном човеку од тога више и не треба.

Не може се нечасним путем доћи до среће, као што краткоумни мисле, јер среће обитава само у склопу часног. Данашњи проблем јесу ти побркани лончићи који доносе несрећу и себи и другима. Баш због таквих краткоумних, а силних ми можемо рећи да смо несрећан народ и несрећно друштво. И опет можемо да поновимо са Владиком: “у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови“ Ми морамо уз помоћ Божју да изаберемо само оне који нам могу срећу створити, а они се пре налазе у области науке, религије и уметности, а најмање или их уопште и нема у области политике.

Благо оним народима којима влада Вера, Наука и Уметност, тешко онима којима влада Политика.

Текст написао: Давор Мандић

Аутор: admin

Kulturni radnik. Na stalnom putu samoobrazovanja!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *