Portal o kulturi, obrazovanju…
Od edukacije do samoobrazovanja. Umetnosti i kultura. Pratite nas!!!
Moj pogled na dešavanja u Vranju
Raditi na gradilištu nije nimalo lak posao. Sem što je fizički vrlo naporno, može biti i vrlo nezgodno, u smislu da ovo nije klasično radno mesto koje je opremljeno kancelarijama i svim onim što uz to ide.
Gradilišta su neophodna, ali neophodni su i osnovni uslovi za rad.
U tom smislu, mobilni toaleti na gradilištima su praktično rešenje koje je vrlo jednostavno i efikasno i pomaže da naporan rad bude makar malo manje naporan. Настави са читањем „Kultura se vidi čak i na gradilištu“
U meni duže vreme tinja misao kako da iskažem svoj bes i zapanjenost stanjem infrastrukture u našem gradu. Narodski rečeno šokirana sam svakodnevno, iznova i iznova, brojem i veličinim kratera po ulicama koje savladavam donekle uspešno primenjujući razne tehnike. Krećući se kao pešak ne mogu da hodam spokojno, jer skoro svakog trenutka vreba realana opasnost – rupa ili rupetina u asfaltu. Ne može se proći od rupa. Trotoari su pretvoreni u parking zonu, znači za kreatanje ponovo ostaju bušne ulice.
Građani Vranja duže vreme izloženi su svojevrsnom i svakodnevnom teroru. Vranju je potrebna hitna intervencija kako bi se izvršila sanacija ulica koje si u katastrofalnom stanju. Oštećujemo itekako i svoje automobilie. To je još jedan teret za već ugrožen kućni budžet. Vranjske ulice i lokalni seoski putevi izgledaju gore nego grad nakon NATO bombardovanja.
U izuzetno skupu taksu za registraciju vozila uključeni su troškovi za održavanje svih vrsta puteva, pa se ja pitam, gde se troše naše pare, da li na krpljenje? Koje opravdanje imaju nadležni za ovakvo neodgovorno ponašanje? Javno pitam svu tu gospodu zar oni nisu ugroženi, zar njima ne smeta truckanje, slalom i veleslalom da bi se stiglo do vitalnih objekata u gradu? Настави са читањем „Bušno Vranje“
Volim da mi kafom, crnom i jakom, otpočne svaki radni dan. Ispijanje kafe, uz istovremeno praćenje vesti na društvenim mrežama, predstavlja moj ritual i samo mojih dvadeset minuta mira, mali trik iz studentskih dana, pre dnevnih obaveza i stresa koji ih neminovno prati. Ovog januarskog jutra, taj mali trik nije bio dovoljan da ublaži ljutnju koju je izazvao jedan, po naslovu pozitivan tekst iz jučerašnjeg broja „Večernjih novosti“ – „Bebe stižu i iz budžeta“.
Naime, suprug i ja već nekoliko godina pokušavamo da dobijemo bebu. Posle mnogo dogodovština i svakojakih nevolja, na kojima bi nam pozavideli i scenaristi melodrama (sa Ričard Girom u glavnoj ulozi), rečeno nam je da je jedini način da se ostvarimo u ulozi roditelja postupak vantelesne oplodnje.
Nakon prvobitnog šoka, zbili smo redove i krenuli u tu avanturu. Ispostavilo se da će biti najteže iskustvo sa kojim smo se suočili: meseci čekanja, hormonske terapije, veštačke stimulacije, fizičko, psihičko, emotivno i finansijsko iscrpljivanje…i četiri neuspeha, rezultati su naše dosadašnje bitke. I onda se desila 2012. godina koju, predsednik države i ostala bratija na vlasti, na sva zvona oglase i proglase za „godinu beba“. Lokalne samouprave, jedna za drugom osnivaju fondove i, pored dva pokušaja veštačke oplodnje koje finansira država, parovima sa problemom, delimično ili u potpunosti finansiraju i treći pokušaj. Među gradovima/opštinama koje su se priključili inicijativi su Niš, Čačak, Leskovac, Paraćin, Šabac…i Vranje. Настави са читањем „Da li nam je povećanje nataliteta u „godini beba“ u interesu???“
Прославили смо много празника за свега петнаестак дана. Онако као што доликује, испратили смо Стару годину и дочекали Нову. Уз иће и пиће, музику и весеље, додуше без снега славили смо ту ноћ. Славље се као по старом добром обичају продужило, па смо да нам не би кренуло по злу, спојили Божић, па и Православну Нову годину. Сва та лепота слављења у једном тренутку досади. Истина и уме да буде напорно кад данима идеш из лумпераја у лумперај, у једном тренутку постанеш имун на весеље…
Година у коју смо већ зашли разликоваће се од претходне по много чему. Сви се надамо некој бољој ситуацији, колективном добру, али шта нас очекује, остаје да видимо. Ако нипочему другом, година пред нама биће бар дужа за један дан. Настави са читањем „КАФА У ДВАНАЕСТ“
Do nedavno nisam pretpostavila mogućnost da pravo na „kulturu“ jednog grada pripada isključivo pojedincu.
U davnijoj srpskoj istoriji bilo je uspešnih pojedinaca koji su, kao simbol svoje ekonomske moći i društvene odgovornosti, stečano bogatstvo ostavljali na polzu srpskog roda i potomstva. Oni koji su dobro poznavali ćud naslednika, za života su sačinjavali fondove čija su sredstva služila da bi se njihova zaostavština valjano čuvala. Drugi su verovali da takav poklon obavezuje na odgovornost sve one kojima je namenjen.
Danas je na muzeološkoj struci, tj. zaposlenima ( odgovornim licima ) da čuvaju kulturno bogatstvo .Ukoliko ste „kulturni radnik“ po obrazovanju, ali i ubeđen ju, da ne govorimo o „zaposlenju“, nužno je da shvatite zadatak čuvanja kulturnog nasleđa. Neupitna obaveza odgovornih je permanentna briga o fizičkoj egzistenciji pokretnog ili nepokretnog kulturnog dobra, valjana prezentacija istog, obezbeđena dostupnost dobra svim građanima …(vi koji želite da se preciznije upoznate sa obavezama odgovornih, možete to učiniti pročitavši član 6 Opšti interes u kulturi u aktuelnom Zakonu o kulturi).
Kulturno nasleđe ( nepokretno, napr. u vidu spomenika kulture, arheoloških nalazišta ili pokretno, napr. slike, skulpture, arhivska građa…) je svedočanstvo o kulturnoj istoriji jedne nacije, autentičnosti jednog njenog kraja ili entiteta. Dakle, veoma ozbiljna stvar, posebno što se tiče našeg nacionalnog identiteta. Настави са читањем „Čija je „kultura“?“
Приближава се крај године. Још мало па ћемо закорачати у ново лето, које ће сасвим извесно донети нова узбуђења, радости и изазове… Једина ствар која у овом тренутку даје потврду да смо испунили готово све дане у текућој години је датум који доказује да Нова Година тек што није. А општа атмосфера у граду, сложићете се и није нека новогодишња. По обичају улична декорација сигурно нас неће ни изненадити, ни одушевити, све је већ виђено, само ће се променити последње цифре у светиљкама које обележавају годину која долази.
Неколико дана пре дочека, већ постојеће светиљке ће заблинкати. Продавци честитики су некако утихнули. Ранијих година је на шеталишту у ово време било бучније, живахније. Наши суграђани и даље се са муком пробијају кроз шпалир тезги од летви и најлона, а као да им је свеједно да ли су они ту или их нема. Чини ми се да су изостале и декорације излога. Заиста нема потврде да смо дошли до празника који ће обележити улазак у следећу годину. Што је најгоре, а на шта ми не можемо утицати – нема снега. Време је ових дана свакакво, али зимско није никако. Настави са читањем „У СУСРЕТ СЛАВИ“
Свако од нас је имао много прилика у животу да посматра дете док се игра. Посматрамо нашу децу, децу из комшилука или прођемо поред њих док су занесени својим враголијама. То је свакодневна слика у нашем граду. Често их чујемо док чекамо неког или нешто… Трчкарају, скакућу, мирно пролазе поред нас, некад вриште, некад се смеју. Њихов глас, плач или смех допру до нас, али не верујем да се у том тренутку ико од нас запита шта је то што је дете навело на такву реакцију. Углавном мислимо да је то начин на који деца изражавају своје расположење.
Дете је створено да би било срећно и да би уживало у најчаробнијем периоду живота, који је нажалост угрожен људском небригом. Цела планета, наша држава и наравно наш град притиснути су многобројним проблемима. Светска економска криза, разне болести, незапосленост, само су неки од проблема којима је већина свакодневно оптерећена, били они лично угрожени или радили на решавању истог – терет је подједнак. Живећи у таквим приликама, неретко се удаљавамо од правих животних вредности, а и често заборављамо на тренутке који су били испуњени спокојством и небригом а који су иза нас. Претпостављате да мислим на детињство. Дивно и безбрижно време, дефинитивно непоновљиво! Слике из детињства свакоме од нас остају дуго у свести и често их оживљавамо у причи или у сећању са другарима. Настави са читањем „ДЕЦА СУ УКРАС НАШЕГ ГРАДА“
Врање је град о коме се на далеко зна. Много је разлога за то. Први и не једини разлог свакако су историја и традиција које овај град чине јединственим и несвакидашњим. Некада мала варош на југу Србије -данас град са утврђеним статутом и свим градским функцијама. Препознатљив је по аутентичном изгледу са сокацима и густо збијеним кућама у самом центру над којима штрче модерне и савремене зграде. Делови града подлегли су специфичном јужњачком менталитету, па као што су људи препознатљиви по својим надимцима, делови града носе специфична имена сачувана из прошлости (Тулбе, Оџинка, Собина, Сараина) па и нови делови града добијају специфична имена (Огледна станица, Палестина…). Потпуна слика о нашем граду стиче се кроз сагледавање традиције града, кроз призму прошлог времена које је овде оставило дубоке и несвакидашње трагове. Настави са читањем „ПРИЧАЈ ВРАЊАНСКИ ДА ТЕ ЦЕЛИ СВЕТ РАЗУМЕ“
Kao što svi Vranjanci već znaju, jedina svetla tačka vranjskog sporta je Klub malog fudbala Vranje, tako da sam odlučio da prvi tekst o sportu u Vranju bude upravo o ovom klubu.
Veliki sam navijač kluba, pratim svaku njihovu utakmicu i iskreno sa nestrpljenjem čekam vikend kada igraju kod kuće odnosno u sportskoj hali Vranje.
Inače, klub je osnovan 2005 godine pod imenom KMF „RUSČE“ kada je krenuo sa takmičenjem u treći rang odnosno „Srpsku ligu“. Već sledeće sezone prelazi u viši rang, odnosno drugu ligu Srbije, gde ostaje dve sezone, a onda nakon baraža u sezoni 2008/2009 ulazi u elitnu Prvu FUTSAL ligu.
Klub funkcionise sa vrlo skromnim sredstvima i imaju redovne probleme oko finansiranja. Jedini prihod kluba je od ulaznica, a put na gostovanjima i troškove oko organizacije utakmica kod kuće finansira Grad Vranje. Настави са читањем „Klub Malog Fudbala“
Дуго већ и пуно размишљам по чему се то млади људи у Врању највише међусобно разликују? По средњој школи или факултету коју изаберу? По количини новца који могу да потроше на нове патике или јакну? По фудбалском тиму за који навијају? Или по музици коју воле? По боји коже, политичкој припадности, биоритму…? Сматрам да је осећање одговорности оно што младе људе опредељује, дакле бити или не бити одговоран, а тако понајвише и разликује једне од других. Бити одговоран не значи на сва звона причати о својим квалитетима и манама других, већ стално и пуно радити на себи и сопственом развоју. Смисао одговорности младог човека није у плати коју захтева за свој рад, већ у позитивној промени коју у својој околини тежи да оствари. Настави са читањем „Бити или не бити одговоран“