Панантропизам Светог Владике Николаја

Nikolaj Velimirović
Nikolaj Velimirović

У овом запису усредсредићемо се на одређене погледе Светог Владике Николаја које је он обликовао у својим записима о ономе што је он називао Свечовек.

Наравно, одмах као закључак нам се намеће шта је Свети Владика под тим појмом подразумевао. Свечовек  је, наравно, Христос. Христос- Кириос- Господ, Богочовек. Све се то крије иза речи Свечовек. Али Владика није под тим подразумевао неку врсту панхуманизма или космополитизма. Он је изграђивао једну врсту панантрополгије, Човека сваког човека, Човека свих људи. Настави са читањем „Панантропизам Светог Владике Николаја“

Један потресан стих

“у ад ми се свијет претворио

а сви људи паклени духови.“ (Горски вијенац)

NjegosУ чему је потресност ових стихова? Зашто су он тако максималистички? Владика Његош не каже да су му паклени духови , рецимо, Турци или потурица, па чак ни Латини, него сви људи, а свет се у ад(пакао) претворио, “он је состав паклене неслоге“ каже у једном другом стиху Његош.

Пишућу из перспективе Истраге из 18. Века, он помало говори и о свом времену и о свом личном доживљају, а ми говорећи о његовом времену, кроз њега, помало, говоримо и о свом.

У она доба, Његош је био незадовољан својом околином којој се чудио питајући се јели то народ косовски или разбојнички? Толика осветољубља и међусобне одмазде терале су га на једну врсту онтологије, онтологију “паклене неслоге“. Али све то не беше само раван социјалног, психолошког, па и менталитетског. Његош је осећао дубље, Његош је видео више. Непрестани сукоби, ратови космичких, па и надкосмичких размера потресали су његово свешироко срце које је имало осећај божанског, а које је умело да понире и до ђаволског. Настави са читањем „Један потресан стих“

Вододелница епоха српске историје

Стара Павлица

Текст приредио: Давор Мандић

Покушаћемо, кроз овај кратки осврт, да укажемо на одређене епохалне разделине српске историје и одређене њене спецификуме кроз које је српски народ прошао.

Наиме, ми знамо за ону класичну поделу историјских епоха на Стари Век, Средњи Век, Нови Век и Савремено Доба. То се користи као доста добра историјска методологија која помаже да начинимо разлику у историјским раздобљима. Ако то изложимо, помало, језико- синтетички добићемо овакве облике: Старовековље, Средњевековље, Нововековље и, овај појам ће имати исти облик, Савремено Доба.

Али у историји Срба наћи ћемо одређене особености, посебности и епохалне самосвојности. После пропасти српске средњевековне државе, на историјску сцену ступа доба Турског Ропства, епоха турцизма. Настави са читањем „Вододелница епоха српске историје“