U novom 19. veku, u vreme opšte modernizacije sveta, industrijalizacije i tehničke opremljenosti, ženska moda je pretrpela veće promene od muške mode. Ona se stalno menjala, postajala šarenija, sa više ukrasa, neobičnog kroja, retko je imala jedan stil već se razvijala kroz mešavinu stilova inspirisana antičkim vremenima, srednjovekovnim i baroknim elementima i detaljima.
Danas se istoričari slažu da se ženska moda sa razvojem emancipacije približavala novim idealima i potrebama „nove žene„. Podupirači suknji i krinoline zamenile su haljine kroja „turnir„- dugi, ravni kostimi napred sa naborima, a pozadi forma oblika jastuka koji je trebao da proširi zadnji deo suknje. Kasnije su na ulicu izašle pripijene suknje, negde krajem sedamdesetih godina 19. veka „frou-frou“ podsuknje, pa zvonaste suknje početkom novog veka, da ne spominjemo bluze sa širokim rukavima, fine tkanine poput svile, šifona, batista, voala, vezeno rublje…Šta je sa muškom odećom?
Samo čist i ispeglan muškarac može da uđe u novi vek
Muška odeća je između 19. i 20. veka imala nekako ujednačen put, nije tako drastično menjala svoj izgled, bilo je promena, ali mnogo manje tipizacije odeće za određene prilike. Ono što se menjalo i pazilo u izradi odeće je vrsta tkanine posebno za žensku, posebno za mušku odeću, dezeni i boje.
Na muškim odevnim predmetima vunena tkanina za odeću i pamuk za rublje bili su najčešći, samo ponekad svila i somot za revere, manžetne i maramice ili svečane košulje i prsluke.
Muška je odeća postajala jednostavnija, praktična i ozbiljna.
Ponekad samo poneka varijacija u kroju, naglašenosti struka ili širini nogavica. Razvoj muške odeće kombinacija je ekonomskih, političkih, religijskih i socioloških elemenata te je industrijsko doba brzih promena promenio modni centar muškarca modernog doba.
Muškarac 19. veka – savremen i uglađen
Tih dvadesetih godina 19. veka nosile su se tesno krojene pantalone svetlih boja i zatezale trakom ispod cipele ili čizme. To je odavalo utisak nežnog gracioznog i sentimentalnog muškog stvora. Nakon te faze, sledila je epoha odgovornosti, konformizma i zrele forme, te su krajem 19. veka na ulicama šetale uštirkane, bele, besperkorno čiste košulje sa krutim kragnama u funkciji moralne čvrstine i samokontrole koji je nosio jednu poruku „samo ispeglan i čist muškarac može biti džentlmen„. Isti tip odeće potrajao je više od pedeset godina, dominatni stil koji odaje moć i bogastvo prikazivao je ljude pouzdane, stabilne i situirane.
Kaput je recimo počeo da se kroji iz više delova spojenih sa šest šavova. Bilo je stilizacije odeće: u Francuskoj je rađen visoko stojeći okovratnik sa zlatnim nitima na svečanim kaputima (još od vremena Napoleona Bonaparte sve do Drugog rata); odeća akademske zajednice uvek ozbiljnog, krutog stila; sudske odore u anglikanskim zemljama i sl.
Građanski kostim
Muškarci gradova Evrope bili su kicoši: ne bi se na ulici pojavili bez elegantnog fraka, svetlih pantalona i ukrašenog prsluka od satena, bele košulje koja se skoro cela videla ispod kratkog fraka sa leptir mašnom. Redengot je bio obavezan kaput za izlazak. Za grad i ulicu ili posao, za popodnevne šetnje znalo se – žaketi i smokinzi, do kukova. Na javnom mestu i žena i muškarac obavezno su nosili šešir, cilinder, polucilinder, bowler, chapeau melon, derby….
Za svečane prilike večernje: frak i crne pantalone sa svilenim reverima, beli prsluk, bela košulja sa ukrasnim dugmetima, kragnom presavijenom ili sa savijenim krilima, bela leptir mašna, lakovane cipele na šnir, crni ogrtač i štap. Za svečanu dnevnu varijantu: crni redengot od kamgarna, prugaste pantalone, košulja sa krutim prsima, prsluk na jedan ili dva reda od materijala kao pantalone, crne kožne cipele ili čizme sa lastišom, cilinder, redengot.
Što se košulje tiče, sve do kraja 19. veka dozvoljeni tip je bio bela uštirkana košulja sa čvrstim okovartnikom i manžetnama.
Okovratnici su na primer bili rađeni odvojeno od košulje: uspravni sa presavijenim krajevima, sa krilcima, sa leptir mašnom uz večernje odelo ili sa „Ascotom“(šal-kravatom) tokom dana.
Muške košulje su tek na prelazu vekova dobila pruge ili tanke tufnice, do tad je imala samo volane i falte. Interesantno je danas setiti se da su polovinom 19. veka gospoda nosila „kruta prsa“(zasebne delove koji su se nosili preko grudnog dela). Takvi „dickey“ prsni akcesoari rađeni su od finog materijala ukrašeni vezom i naborima. A onda negde početkom sedme decenije 19. veka sve veći broj sportskih disciplina zauzima svoj prostor u građanskom društvu i eto nama ležernijeg načina odevanja, manje formalne odeće lakšeg kroja.
Sportska odeća šivena je od flanela, vicina, tanjeg tvida i rebrastog somota. Neformalna odeća ulazila je na mala vrata i sve veći broj građana je na poslu, pa i na svečanim prilikama i kod kuće nosio lakše, manje stegnute i krute materijale i skrojene košulje sa čvrstim kragnama.
Još pedesetih godina 19. veka u modi su bili kratki kaputi za kriket, tenis, veslanje, blejzeri jednobojni ili „Norfolk“ žaket sa poznatim faltama na prednjem i zadnjem delu i kaišem.
Kaputi su pravljeni od raznih tkanina: tvida, tibeta, montanjaka, kamgarna, friza. Pantalone širokog kroja slobodno su padale preko cipela.
Srbija i moderno vreme
Srbija jeste stekla autonomiju 1830. ali njena privreda bila je na nižem stupnju razvoja od ostalih zemalja Evrope. Mala lokalna tržišta nudila su ograničene količine robe, a šarenilo moneta je bilo neprilagođeno, u opticaju su bile razne valute (groš, dinar, dukat) stari sistemi cehovske strukture trebalo je zameniti novim. Razne Uredbe u privredi su donete, recimo Esnafska uredba 1847. kao i Carinske tarifa 1883., ali usporeni privredni rast u zaostalim pojedinačnim interesima bilo je teško sprovesti.
Situacija se u Srbiji znatno popravila od 1838, nakon proglašenja slobodne trgovine kad su ukinuta mnoga ograničenja u trgovanju, posebno od 1856. kada je Dunav proglašen za međunarodnu reku Pariskim mirom.
Preko Đerdapa Srbija uvozi i izvozi ka Sredozemlju, železnica kreće 1884. Lepe godine za trgovinu i obrt artiklima razne vrste dogodio se ulaskom stranog kapitala krajem 19. veka. Zanati su bili veoma važni u Srbiji tokom 19. veka. Održavanje konzervativnog načina rada i trgovanja bio je u suprotnosti sa novim načinima nabavke, kupovine i sa uvozom fabričkih proizvoda.
Ipak, bilo je tu i tamo sposobnih majstora koji su želeli da se školuju u inostranstvu i da tehnički opreme svoje radionice u malim fabrikama. Bilo je često i porodičnih ulaganja i udruživanja zanatskih radionica te se kroz šegrtovanje i kalfinski staž, a na kursevima za šivenje, obućare, knjigovodstvo sticalo znanje i umeće. Radionice alata nicale su po razvijenim palankama i varošima Srbije, u Beogradu posebno.
Tkački zanat u Beogradu radio se na razbojima, najviše se tkalo srpsko platno, radila je velika fabrika vunene tkanine „Braće Minh“ u Paraćinu, tekstilna fabrika Koste Ilića u Beogradu, fabrika gajtana u Leskovcu i još nekoliko uticajnih radionica.
Kako su se proizvodili i nabavljali odevni predmeti?
Prvi krojači muškog odela bili su odlični majstori svog zanta, radili su u salonima muškog odela i bili većinom putujući krojači iz Austro-Ugarske koji su uzimali porudžbine i meru pa bi otputovali kući u Budimpeštu, Pariz ili Beč da urade odelo i vraćali se u Beograd da prodaju. Stalne radionice u Beogradu otvarane su devedesetih godina 19. veka i početkom 20. veka.
Krojačka radnja Josifa Najhuta i trgovina M. Najmana osnovane su 1884. Strani krojači otvarali su ekskluzivne modne salone za izradu muške odeće poput bečke firme „Moric Tiler i komp.“ Bilo je i krojačkih zadruga i zanatlijska udruženja koji su prodavali i materijale po fabričkoj ceni. Izradom uniformi bavili su se domaći krojači Braća Nikolić, B. Rajković, Vitorović. Bilo je dosta Jevreja koji su radili kvalitetna muška odela, Hajim Pinkas, Solomon Demejo. Svi su oni u inostranstvu nabavljali materijal i pribor pa je bilo raznih dezena, štofova po ceni „od 4 do 104 groša“ .
Oglasi su bili veoma važna reklama, glasili su ovako: „Prodajem odela od štajerskog lodna“, „ Sako 140 groša, pantalone 60, prsluk 30 groša„.
U Trgovačkom glasniku, Videlu, Srpskim novinama, oglasi su zauzimali dosta mesta – najbolji muški krojači oglašavali su svoju „umešnost i obaveštenost o novostima na evropskoj modnoj sceni„, citiramo iz novina:
„Krojačka radnja M. Petronijevića dobila je veliki izbor francuskih, engleskih i brinskih štofova u odabranim mustrama za nastupajuću sezonu. Naročito obraćam pažnju na fini francuski kašmir-kamgarn za salonske (redengot) frakove koji se sada u Parizu nose mesto čoje jer se ne ližu, ne glačaju i ostaju postojani….“
Iz oglasa saznajemo šta se nosilo, da su krojačnice dobijale modne žurnale, da su krojači prodavali i uvoznu konfekciju i da su konkurenti bili brojni, a finansijski efekti vrlo dobri.
Prvi krojači
Što se tiče trgovina u Beogradu je isprva mogla da se nabavi garderoba inostranih tekstilnih marki: iz Nemačke uvezeno donje rublje i šivana odeća, iz Italije šeširi i svila, iz Belgije čipke i pozamanterija, iz Francuske mideri, parfemi, luksuzno donje rublje, iz Engleske tkanine za krojenje i šivenje.
Inostrane modne kuće Bon marche, Printemps prodavale su uvezene stvari. Iz novina 19. veka saznajemo da je najviše bilo platnarsko-manufakturnih radnji gde su se prodavale „košulje muške i ženske štikovane, tozluci, kamašne, šlafroka, sukanja i haljinica dečjih od filca i ševijota“.
Bilo je u Beogradu specijalizovanih radnji za žene, kod Gutmana starijeg, modiskinje Roze Štern koja je šila žakete, boleroe, mantile. „Moda magacin„ na Terazijama u palati Rosija bila je kompleksna modna trgovina koja je 1902. prilikom otvaranja imala u izlogu živog manekena što je izazvalo senzaciju. Ostale retke i zaboravljene podatke o mladom modernom Beogradu možete saznati iz starih žurnala „Žena i svet“, „Vreme“, „Srpske novine“, „Videlo“ kao i u informativnoj knjizi Mirjane Prošić-Dvornić „Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka“.
Napisala: Valentina Branković
