Врање је навећи и најпознатији град на крајњем југу Србије. Са традицијом дугом девет векова један је од најстаријих градова у земљи што га уједно чини препознатиљивим градом особене културе и традиције.
Још у IV пре нове ере Трачани и Илири су на овим подручјима имали своје сталне насеобине. У неким изворима се тврди да претечу данашњег града Врања чини сеоско насеље из тог периода. Касније са доласком Римљна, крајем III века ово подручје припада провинцији Дарданији у чијем је саставу била до велике сеобе народа када први пут у њега пристижу Јужни словени.
Први помен о граду налазимо у делу Ане Комнине “Алексијада” из 1093. године, што се уједно и сматра почетком деветовековне историје града. У том делу, Ана Комнина, византијска принцеза, први пут помиње Врање пишући о владавини свога оца Алексеја Комнина и описујући битку код Звечана, на тадашњој граници Србије и Византије у којој је рашки жупан Вукан победио војску Јована Комнина и освојио ово место од Византинаца. Врање је тада припојено српској средњевековној држави.
Град припада планинско-котлинској области југоисточне Србије. Саставни је и најважнији део јужног Поморавља. Налази се на левој обали Јужне Мораве која протиче на три километра од града. Изграђен је на планинским косама северозападног дела врањске котлине које се спуштају са севера према југу. Над градом доминирају планине Плачковица и Крстиловица, а у њиховом подножју Борино брдо и Пржар. Због овакве конфигурације терена приметна је велика висинска разлика имеђу појединих делова града. Настави са читањем „ВРАЊЕ ИЗ МОГ УГЛА – I део“
Прославили смо много празника за свега петнаестак дана. Онако као што доликује, испратили смо Стару годину и дочекали Нову. Уз иће и пиће, музику и весеље, додуше без снега славили смо ту ноћ. Славље се као по старом добром обичају продужило, па смо да нам не би кренуло по злу, спојили Божић, па и Православну Нову годину. Сва та лепота слављења у једном тренутку досади. Истина и уме да буде напорно кад данима идеш из лумпераја у лумперај, у једном тренутку постанеш имун на весеље…
U davnijoj srpskoj istoriji bilo je uspešnih pojedinaca koji su, kao simbol svoje ekonomske moći i društvene odgovornosti, stečano bogatstvo ostavljali na polzu srpskog roda i potomstva. Oni koji su dobro poznavali ćud naslednika, za života su sačinjavali fondove čija su sredstva služila da bi se njihova zaostavština valjano čuvala. Drugi su verovali da takav poklon obavezuje na odgovornost sve one kojima je namenjen.
Приближава се крај године. Још мало па ћемо закорачати у ново лето, које ће сасвим извесно донети нова узбуђења, радости и изазове… Једина ствар која у овом тренутку даје потврду да смо испунили готово све дане у текућој години је датум који доказује да Нова Година тек што није. А општа атмосфера у граду, сложићете се и није нека новогодишња. По обичају улична декорација сигурно нас неће ни изненадити, ни одушевити, све је већ виђено, само ће се променити последње цифре у светиљкама које обележавају годину која долази.
Свако од нас је имао много прилика у животу да посматра дете док се игра. Посматрамо нашу децу, децу из комшилука или прођемо поред њих док су занесени својим враголијама. То је свакодневна слика у нашем граду. Често их чујемо док чекамо неког или нешто… Трчкарају, скакућу, мирно пролазе поред нас, некад вриште, некад се смеју. Њихов глас, плач или смех допру до нас, али не верујем да се у том тренутку ико од нас запита шта је то што је дете навело на такву реакцију. Углавном мислимо да је то начин на који деца изражавају своје расположење.
Врање је град о коме се на далеко зна. Много је разлога за то. Први и не једини разлог свакако су историја и традиција које овај град чине јединственим и несвакидашњим. Некада мала варош на југу Србије -данас град са утврђеним статутом и свим градским функцијама. Препознатљив је по аутентичном изгледу са сокацима и густо збијеним кућама у самом центру над којима штрче модерне и савремене зграде. Делови града подлегли су специфичном јужњачком менталитету, па као што су људи препознатљиви по својим надимцима, делови града носе специфична имена сачувана из прошлости (Тулбе, Оџинка, Собина, Сараина) па и нови делови града добијају специфична имена (Огледна станица, Палестина…). Потпуна слика о нашем граду стиче се кроз сагледавање традиције града, кроз призму прошлог времена које је овде оставило дубоке и несвакидашње трагове. 
Kao što svi Vranjanci već znaju, jedina svetla tačka vranjskog sporta je Klub malog fudbala Vranje, tako da sam odlučio da prvi tekst o sportu u Vranju bude upravo o ovom klubu.
Дуго већ и пуно размишљам по чему се то млади људи у Врању највише међусобно разликују? По средњој школи или факултету коју изаберу? По количини новца који могу да потроше на нове патике или јакну? По фудбалском тиму за који навијају? Или по музици коју воле? По боји коже, политичкој припадности, биоритму…? Сматрам да је осећање одговорности оно што младе људе опредељује, дакле бити или не бити одговоран, а тако понајвише и разликује једне од других. Бити одговоран не значи на сва звона причати о својим квалитетима и манама других, већ стално и пуно радити на себи и сопственом развоју. Смисао одговорности младог човека није у плати коју захтева за свој рад, већ у позитивној промени коју у својој околини тежи да оствари.