Pismo, obrazovanje i još po nešto kod starih Grka

Anticka grcka

Grčka je omiljena i najmasovnija destinacija za letovanje naših turista. Kažu da oko milion Srba svoj godišnji odmor provede u Grčkoj. Od njih skoro 90% završi na Halkidikiju i Olimpskoj regiji.

Kako god bilo, ovo je tekst koji će vam približiti antičku Grčku na jedan drugačiji način. Učiniće da kretanje duž antičkih prostora bude ujedno i uspon vašeg kulturnog identiteta.

O grčkom pismu

Najstariji, važan sistem znakova govornog i pisanog jezika kod starih Helena bilo je silabičko tj. slogovno pismo, sa Krita, prilagođenu jeziku Ahajaca.

Geografski položaj Krita bio je odlučujući u stvaranju i razvoju minojske civilizacije. Pod uticajem ove civilizacije sa Krita razvila se i mikenska civilizacija unutar kontinentalne Grčke (Mikena, Argolida, Atina, Teba…). Silabičko pismo je najstariji oblik grčkog pisma. Njega je 1952.dešifrovao engleski arhitekta i klasični filozof, Majkl Ventris i utvrdio da je upravo minojsko pismo Lienear B nastalo između 1400 i 1200 godine pre naše ere, prvo Helensko pismo.

Fonetsko pismo starih Helena iz kasnijeg perioda vodi poreklo od feničanskog alfabeta (koji se preko Male Azije proširio i na Heladu). Herodot u svojoj „Istoriji“ piše o tome:

„Ispočetka su Heleni pisali kao Feničani, a kasnije se, uporedo sa promenama u jeziku menjao i obik slova. Oko njih su u to vreme, skoro u svim krajevima, stanovali Jonci koji su od Feničana naučili kako se pišu slova pa su se, izmenivši ih malo, njima služili i nazivali ih feničkim…i ja sam lično video ta kadmejska slova u Beotiji, u hramu Apolona u Tivi, ta su slova bila jako slična jonskim.“

Najstariji način pisanja kod Helena je bio sleva nadesno, alfabet je bio istočni (na Argosu, Korintu i Megari) i zapadni (raširen na ostrvu Eviji i u delovima kontinentalne Helade). Naravno, ovaj istočni alfabet je postao korisniji i najviše u upotrebi, pa ga je 403. i uvažena Atina službeno prihvatila. Zapadni tj. halkidički alfabet poslužio je kasnije kao osnova latiničnom alfabetu. Helensko pismo bilo je osnova koptskom, gotskom i ćiriličnom pismu.

Vaspitanje i obrazovanje

Stari Grci su imali praktičan i koristan sistem obrazovanja mladih. Taj proces se nikad nije iskorenio, naprotiv, napredovao je i postajao sve savršeniji u narednim vekovima.

Vaspitanje dečaka u Sparti

U Sparti je dete do sedme godine bilo sa majkom, a onda ga je uzimala država i pod budnom pažnjom vaspitača – pedonoma bilo strogo vaspitavano: po kiši, suncu, bez dovoljno hrane, uz velika fizička iskušenja – sve kako bi od njega nastao prekaljeni ratnik. Kad bi navršio dvanaestu godinu, dečak se obučavao borilačkim veštinama i daljoj pismenosti u gimnazijumu.

Gimnazijum nije bilo samo mesto za fizička takmičenja. Mnogo više od toga. Mnogi dečaci su išli u gimnazijum kako bi izučili književnost i poeziju. Nastava je obično bila poslepodne, posle prepodnevnih fizičkih vežbi na otvorenom. Slobodna predavanja držali su predavači i u holovima, hodnicima, na travnjacima. I tako, mladić sa navršenih osamnaest je već postao ratnik, sa dvadeset godina bi postao član društva jednakih, odraslih.

Ženama je bilo zabranjeno da se školuju, one su bile gurnute u stranu, na periferiji događaja (intelektualnog i javnog zbivanja u polisima). Njihovo je bilo da se staraju o kući, hrani i porodici.

Vaspitanje dečaka u Atini

Drugačiji sistem vaspitanja je primenjivan kod dece u Atini i u čitavoj Atici. Od sedme godine dete bi bilo odvajano od majke i vaspitavano u mirnijem duhu nego u Spari: učitelji su ga učili pisanju, muzici, telesnom vaspitanju.

Čitali su pesnike, slušali legende, računali, Homer i njegovo delo „Ilijada i Odiseja“ su bili obavezno štivo, učilo se sviranje na raznim instrumentima (lira, frula, kitara) i narodne igre. Kada bi napunilo šesnaest godina, odlazilo bi u efivije gde je usavršavalo ratničke veštine.

Za vaspitanje i obrazovanje roditelji su plaćali velike novce, u zavisnosti od nivoa školovanja i obima nastave. Inače, od V veka pre naše ere u Atini se moglo sticati i visoko obrazovanje, među atinskim školama čuvene su bile Platonova Akademija, Aristotelov Licej i Antistenov Kinosargosos.

Cilj obrazovanja

Kod starih Grka bilo je čvrstih pravila vaspitanja i obrazovanja; nastava je bila dostupna i deci vladajuće klase, i deci službenika, trgovaca, robovlasnika, nije bilo razlike. Učilo se i u holovima hramova i u prirodi, u sobama; ponekad bi kakav bogati građanin ili učitelj stavljao svoju kuću na raspolaganje za učenje. U tim „školama“ su učenike podučavali gramatisti (aritmetika, čitanje, poezija), pedotribi (rvanje, trčanje, skakanje, bacanje koplja), kitaristi (sviranje na liri i kitari), a bilo je i učitelja koji su učili mačevanje i rukovanje kopljem i strelom. Sve učitelje je birao narod, roditelji, na godinu ili duže.

Cilj nastavnog plana bio je učenje discipline, vežbanje memorije i sticanje radnih navika. Mali Heleni koristili su table od voska jer su papirus i ostale tehnike bile skuplje i nedostupne. U vreme nastanka polisa i procveta celokupne države, u starijim  školama se učilo i besedništvo, filosofija.

Brak

Zajednica muškarca i žene počivala je na običajima i zakonima: zajednica radi dobijanja dece, osnovni oblik društvenog života. Kod starih Helena brak je oduvek bio monogamni (čak i bogovi u poznatim grčkim mitovima nisu poligamisti, Zevs je imao samo Heru za ženu, zanemarimo njegove ljubavnice, Afrodita je imala Hefesta itd.).  Homer u „Ilijadi“ opisuje kako su roditelji birali mladu tj. mladoženju.

Ima puno mitskih priča o sklapanju brakova među besmrtnim bogovima, a što se tiče stvarnih ljudi, u Atini se u brak stupalo radi održanja kuće i rađanja dece, ljubav nije bila predmet razgovora, sasvim nevažna stvar – a kako i ne bi kad je žena bila skrivana u ženskim odajama (ginekion).

U Sparti je ovaj običaj bio nešto drugačiji, tamo su mlade devojke vežbale u gimnazijumu ili pevale u horovima pa je bilo prilike da ih neko i vidi pre nego ih uzme za ženu. Muški su stupali u brak relativno stariji (pravo vreme bilo je trideseta godina) ali zato devojke, već su sa šesnaest udavane.

Svadba, kao svadba, uvek vesela, obavezno okićene kuće maslinovim i lovorovim grančicama, uz prinošenje žrtvene životinje zaštitnici braka Heri ili Artemidi i Apolonu, mlada je morala da žrtvuje sve svoje devojačke lutke i ostale igračke i da se obredno okupa. Svadba je trajala i sutradan, uz bogat svadbeni ručak, mlada bi bila okićena sa vencem na glavi, delila poklone (koje su i roditelji sa obe strane razmenjivali). U Sparti su ove svadbarske svečanosti improvizovane kao neka vrste otmice mlade.

Brakovi između bližih i daljih rođaka su bili normalna stvar, ove kombinacije nisu „isključivane iz razmatranja“ kad bi došlo vreme biranja mlade tj. mladoženje. U Atini se smatrao incestuoznim samo brak između majke i sina i oca i ćerke, ostalo je dolazilo u obzir. Često su sklapani brakovi između ujaka i sestričina i stričeva i bratanica.

Razvod braka je bio dozvoljen, obična stvar, oko toga se  nije pravila velika gungula: ako je mlada počinila preljubu, muž je imao pravo da je otera, ili ako je bila neplodna, ali ako nije bilo razloga ili je muž želeo da se oženi nekom drugom, morao je da joj obezbedni izdržavanje. Žena se morala obratiti arhontu u vezi razvoda braka. U Sparti je bilo veoma retko da žena bude isterana iz doma, sem u slučaju neplodnosti, koja se uvek odnosila na nju, nikad na muškarca.

Zajednice zanatlija i druga udruženja – Bratstva

Ova udruženja građana, zanatlija, trovaca i drugih profesija uvek su bila organizovana pod zaštitom nekog božanstva. Ovakva bratstva su imala za cilj očuvanje svojih poslovnih interesa i bila su dobro organizovana: imali su svoja pravila ponašanja, blagajnu, odbore, skupštine u Vizantu, Sinopi, Trapezuntu, na ostrvu Eviji itd.

U primorskim gradovima bila su to udruženja ribara, lovaca na sunđere, brodograditelja, dalje na kopnu radila su bratstva: kožara, bojadžija, keramičara, kobasičara, kuvara. Zanatlije koje su se bavile izradom umetničkih predmeta od srebra i zlata bile su veoma poštovane, kao i  graveri, vajari, slikari, ali i glumci.

Аутор: admin

Kulturni radnik. Na stalnom putu samoobrazovanja!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *