“у ад ми се свијет претворио
а сви људи паклени духови.“ (Горски вијенац)
У чему је потресност ових стихова? Зашто су он тако максималистички? Владика Његош не каже да су му паклени духови , рецимо, Турци или потурица, па чак ни Латини, него сви људи, а свет се у ад(пакао) претворио, “он је состав паклене неслоге“ каже у једном другом стиху Његош.
Пишућу из перспективе Истраге из 18. Века, он помало говори и о свом времену и о свом личном доживљају, а ми говорећи о његовом времену, кроз њега, помало, говоримо и о свом.
У она доба, Његош је био незадовољан својом околином којој се чудио питајући се јели то народ косовски или разбојнички? Толика осветољубља и међусобне одмазде терале су га на једну врсту онтологије, онтологију “паклене неслоге“. Али све то не беше само раван социјалног, психолошког, па и менталитетског. Његош је осећао дубље, Његош је видео више. Непрестани сукоби, ратови космичких, па и надкосмичких размера потресали су његово свешироко срце које је имало осећај божанског, а које је умело да понире и до ђаволског. Настави са читањем „Један потресан стих“
