Izrada odeće je, pored tehnike lova i pravljenja naseobina, bila jedna od najstarijih čovekovih delatnosti.
Čovek je oduvek bio izložen raznim nepovoljnim uticajima, a telo se nekako moralo zaštititi. Mnogobrojni spoljašni uticaji mogu itekako ozlediti čovekovo telo i zato je obavezna zaštitna radna odeća, svakako ne samo vani već i na radnom mestu. Bezbrojne su fizičke pretnje koje vrebaju čoveka, ne samo hladnoća, vrućina, kiše, sneg i drugi aspekti klimatskih promena, već i rigorozni uslovi na radu, opasna radna sredina (duboko more, velike visine na gradilištima, rad u hemijskim laboratorijama i rudnicima).
Zaštitna odeća se nosi i u ratnim zonama i na radnom mestu hemičara gde je veliki rizik od toksičnih hemikalija, metka ili uboda insekata. Zaštitno odelo štiti i dok se bavimo sportskim i zabavnim aktivnostima (hokej, biciklizam, skijanje). Mnogi ljudi koji imaju neke ozlede na koži i hendikepirana lica koriste zaštitnu odeću kako bi sprečili dalje oštećenje tela ili zamenili gubitak telesnih funkcija.
U nekim profesijama, zaštitna odeća je ujedno i uniforma.
Metalni prsluci, praistorija
S razvojem baruta i vatrenog oružja, metalni oklopi postali su stvar prošlosti. Vojnici u Prvom svetskom ratu, kasnije gangsteri ulicama Amerike i Italije dvadesetih godina 20. veka nosili su odela ispod kojih su bili metalni prsluci (ploče). Metalne i keramičke table u vidu obloga pružale su zaštitu avionima tokom Drugog svetskog rata, ali one su bile previše teške za vojnika pešadinca.
Trebalo je dočekati razvoj naprednih tehnologija sredinom dvadesetog veka kako bi dizajneri dali nekoliko prikladnih odgovora u vezi zaštite od vatrenog oružja. Sredinom šezdesetih, kad su patentirana kevlar sintetička aramidna vlakna i ušivena u tkanine, konačno je postalo moguće dizajnirati relativno tanke, lagane, fleksibilne štitove protiv metka i eksplozivnih čestica.
Tako su zaštitni oklopi mofikovani pa se prsluci nisu koristili više samo u borbi, već su počeli da ih nose i policajci, obaveštajci, lekari bez granica u ratnim zonama.
U izradi zaštitne odeće koristi se više različitih materijala i svaki od njih pruža određenu zaštitu. Savremena tehnologija izrade vlakana, hemijske i fizičke modifikacije tekstila omogućila su široku primenu raznovrsnih materijala za izradu odeće.
Postoje recimo fluorkarbon polimeri nastali od TFE (tetrafluoretilena), aramid vlakna, Saramex plasitični polimeri i mnogi drugi.
Da bi se čovek bolje zaštitio potrebno je ispuniti određene standarde koji definišu odeću kad su u pitanju kvalitet, veličina brojeva, materijal itd.
Opšte karakteristike zaštitne odeće
Učenici tekstilnih škola imaju priliku da u udžbenicima nauče sve o vrstama zaštitne radne odeće. Pored ostalih podela postoji i podela na zaštitnu odeću koja na radnom mestu štiti stalno (tokom operacija, davanja inekcija, tokom rada u laboratoriji, rad za mašinama) i odeću koja je interventna (u hitnim slučajevima, tokom policijskog uviđaja, gašenja požara, hitnih intervencija na vodovodu itd.). Što se namene tiče zaštitna odeća se deli se na onu koja štiti od: pokretnih delova mašina, hlanoće, hemikalija, toplote, radiokativnih čestica, mikroorganizama i sl.
Standardi zaštitne odeće
Naravno da postoje standardi za svaku delatnost pa i kod zaštitne odeće. Oni određuju potrebna svojstva odeće, izgled i način izrade. Poštujući ta pravila proizvodi se svaki artikal za zaštitu: jednodelna i dvodelna zaštitna odela, ogrtači, pantalone, rukavice, kape.
Da bi bila funkcionalna, zaštitna odeća mora imati sledeće karakteristike:
– da bude univerzalna, da je mogu nositi muškarci i žene,
– da se pravi u nekoliko veličina i da odgovara širem krugu ljudi,
– da bude ergonomski oblikovana (udobna za nošenje),
– da je komplementarna drugim elementima opreme kao što su čizme, kaciga, rukavice.
Zbog svega navedenog pred proizvođačima zaštitne odeće se postavljaju složeni zadaci i zato oni moraju usko sarađivati sa dizajnerima, tehnolozima i drugim stručnjacima (krojači, kožari i slično…).
Pri proizvodnji zaštitne odeće moraju se poštovati odgovarajuće norme u vezi:
– načina označavanja za pojedina područja primene zaštitne odeće,
– u vezi načina označavanja sistema odevnih veličina,
– u odnosu na zahteve potrebnih svojstva materijala i odevnog predmeta (koja im je predviđena namena),
– da se pazi na metode ispitivanja zaštitnih svojstava odeće.
Karakteristike odeće za zaštitu od plamena
Osnovna karakteristika ove odeće je bude otporna na visoke temperature, a standardi zahtevaju da ona bude otporna na širenje plamena, da smanjuje toplotni tok i toplotno zračenje na površini kože. Ovakva odeća trebalo bi da zadovolji i potrebu da se ograniči širenje plamena. Za vatrogasce su obavezni jednodelni kombinezon, jakna i pantalone. Prilikom gašenja požara, usled visoke temperature, ta odeća mora štititi telo potpuno – ne samo od vatre već i od vode kojom se vatra gasi, od mehaničkih dejstava, tečnih i agresivnih hemikalija.
Trake na radnoj uniformi moraju biti fluoroscentne da bi se dobro videle u mraku, konac za šivenje ove zaštitne odeće mora biti otporan na temepraturu, stručnjaci kažu i do 2000C. Sve nitne, dugmeta i rajsfešlusi moraju takođe biti glatki i bez čvrstih ivica otporni na koroziju i toplotu.
Karakteristike odeće za rad pod visokim naponom
Radna odeća elektrotehničara na strujnim stanicama i razvodnicima sastoji se iz jednodelnog dela, zaštitnih rukavica i specijalnih donjih delova čarapa. Spoljašnji sloj je od metalizirane poliamidne tkanine, a unutrašnji sloj prema telu je od hidrofilne pamučne tkanine koja prijanja uz telo.
Za zaštitu glave tu je kapuljača odela. Ispod nje se nosi plastična kaciga sa omotačem. Naponi su na ovom radnom mestu ogromni, preko 400 kV (na postrojenjima i do 800kV) pa je neophodan vizir za zaštitu lica i zaštitna kaciga. Čak i čarape imaju troslojnu strukturu, a njihovi donji delovi povezani su metalnim kopčama sa nogavicama odela.
Šavovi kod odela moraju se napraviti tako da metalizirani slojevi tkanine dolaze jedan na drugi kako bi se postigla električna provodljivost. Naime, postoji čitav matematički model izračunavanja zaštite protoka struje i uči se u stručnim tekstilnim školama
Međunarodni sistem oznaka zaštitne odeće
Oznake zaštitnih uniformi se ušivaju na etikete i deklaracije i moraju biti razumljive svakom korisniku. Na njima bi trebalo da su informacije o materijalu, o održavanju uniforme, kvalitetu materijala. Na oznakama bi trebalo da stoji ime, zaštitni znak, identifikator proizvođača, vrsta osnovnog materijala, oznaka odevne veličine, simbol primene, simbol održavanja u skladu sa ISO (International Organization for Standardization) standardima, neka upozornja (ako je potrebno).
Proizvođač zaštitne odeće je dužan da u pisanom obliku dostavi inforamacije kupcu kome prodaje takvu odeću (oznaka, ograničenja kod čišćenja, kako se prevozi i koristi itd.). Simboli različite vrste zaštita
Norme koje propisuje međunarodna organizacija za standardizaciju definišu zahteve, donose stroga pravila dizajna, njihovi stručnjaci ispituju svojstva materijala. Da ne bismo nabrajali sve grupe standarda zaštitne odeće, spomenimo samo neke: standardi za radnu odeću koja štiti od tečnih hemikalija, standardi zaštitne odeće za korisnike ručnih električnih testera, zaštitne rukavice za vatrogasce itd.
Evo nekih simbola za različite vrste zaštite i njihovih opisa:
Zaštita od toplote i plamena ISO 7000-2417
Zaštita od konatminacije radioaktivnih čestica ISO 7000-2484
Zaštita od hemikalija ISO 7000-2414
Zaštita od statičkog elektriciteta ISO 7000-2415
Zaštita od mikroorganizama ISO 7000-2490
